Zahtev da sport dosledno bude inkluzivan i nediskriminativan doveo je na početku

druge dekade 21. veka do uključivanja transpolnih osoba u sportske aktivnosti, od

nivoa koledžskog sporta do olimpijskih igara. Autorka identifikuje tri perioda: prvi na

početku modernog olimpijskog pokreta kada su muškarci maskirani u žene i osobe

dvomosmislene polne pripadnosti uspevali da se neotkriveni takmiče u ženskoj

konkurenciji, osvajaju priznanja i postavljaju rekorde; drugi u kome je obavljana

rigorozna kontrola polne pripadnosti žena da bi se eliminisala mogućnost

neopravdanih prednosti u ženskoj konkurenciji; i trećeg, počev od Olimpijade u

Londonu 2012 od kada je biološkim muškarcima posle promene pola omogućeno da

se pod određenim uslovima takmiče u ženskoj konkurenciji. Naime, za Međunarodni

olimpijski komitet transžena je žena ako ima vaginu, nema testise, koristi redovnu

hormonalnu terapiju i koju su vlasti njene zemlje priznale kao ženu. Autorka izražava

zabrinutost u pogledu mogućeg, postepenog potiskivanja bioloških žena iz

takmičarskog sporta uopšte. Takođe, atraktivnost sportske slave i prateći finansijski

aspekti možda mogu da dovedu i do pojave novih „evnuha dvadeset prvog veka“,

gonjenih siromaštvom ili zbog pogrešno shvaćenih državnih „interesa“ za promociju

na sportskom planu po svaku cenu.